Kontakt

Kriegsbilder ili - Gospodaru, nad kim vi vladate?

- Gospodaru, reče mu on... Molim vas da mi oprostite što ću nešto da vas pitam...

- Naredjujem ti da me pitaš, požuri se da kaže kralj.

- Gospodaru, nad kim vi vladate?

- Nad svim, odgovori kralj sa najvećom jednostavnošću.

- Nad svim?

Uzdržanim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.

- Nad svim tim? reče mali princ.

- Nad svim tim... odgovori kralj.

Jer to ne samo da je bio apsolutni vladar, već i vladar svemira.

- I zvezde vas slušaju?

- Naravno, reče mu kralj. Slušaju na reč. Ja ne trpim neposlušnost.

Tolika moć zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne četrdeset četiri, već sedamdeset dva ili čak sto, ili čak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tužan sjećajući se svoje male napuštene planete, usudi se da zatraži od kralja jednu milost:

- Htio bih da vidim zalazak sunca... Učinite mi to zadovoljstvo...

Naredite suncu da zadje...

- Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cvijeta kao leptir, ili da napiše tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrši primljenu zapovest, čija bi to bila krivica, moja ili njegova?

- Vaša, odgovori odlučno mali princ.

- Tačno. Od svakoga treba zahtevati ono što on može da pruži, nastavi kralj. Ugled na prvom mjestu počiva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslušnost jer su moje zapovijesti razumne.

- A moj zalazak sunca? podseti ga mali princ, koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.

- Imaćeš svoj zalazak sunca. Zahtevaću ga. Ali čekaću, po mojoj nauci o vladanju, da za to budu povoljni uslovi.

- Kada će to biti? raspitivao se mali princ.

- Hm! hm! odgovori mu kralj, koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to će biti, oko... oko... to će biti večeras oko dvadeset do osam. I videćeš da me zbilja slušaju.

Mali princ

Колико вреди Јерусалим ?

Ништа - Све

Some Like It Hot

NURENBERG CRONICLE

Postoje samo dve stvari: ljubav s lepim devojkama, i to na sve moguće načine, i muzika New Orleansa ili Dukea Ellingtona.
Boris Vian

Vejači ovejane suštine

Zemun, 23. decembar 2006. oko 22.14 - patafizička seansa. S leva na desno sede vejači : zoranDjavo, mImma sEnna, Gojko i Dragica (AC grup) i Mira.

BORIS VIAN . . . patafizičar :: trubač :: pisac

.....U životu je bitno donositi o svemu sudove a priori. Doista se čini da svetina ima krivo i da su pojedinci uvek u pravu. Valja se čuvati da iz toga izvodimo pravila vladanja: nije ih neophodno potrebno propisivati da bismo se po njima vladali.
Postoje samo dve stvari: ljubav s lepim devojkama, i to na sve moguće načine, i muzika New Orleansa ili Dukea Ellingtona.
Ostalo bi moralo iščeznuti, jer sve ostalo je ružno, a ovih nekoliko dokaznih stranica što slede, crpu svu svoju snagu iz činjenice da je pripovest potpuno istinita, zato što sam je izmislio od početka do kraja.
Njeno materijalno ostvarenje u užem smislu reči temelji se bitno na projekciji zbilje, u ukošenoj i zagrejanoj atmosferi, na jedan nepravilno zatalasan referencijalan plan, koji predočava njeno iskrivljenje. Kao što se vidi, reč je o postupku kojega se ne treba stideti, ako ga je uopšte bilo....

Pena dana

Iz istorije pravog srpskog filma - još u ono vreme olako zaboravljenog i ustupljenog "podobnima"

"Studenti filmske režije Akademije za pozorište, film, radio i televiziju i njihovi gosti, 1972. godine - Salon odbijenih sa Martovskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Pred projekciju filma ŠERMETR, Tanje Živanović.

S desna na levo, u prvom redu sede Jovan Gligorijević, Zoran B. Petrović i Dragica Vukadinović. U sledećem redu stoji Tanja Živanović, kasnije Ferro. Red iza, ispod Tanjine glave sede Mira Keser, Ljubiša Jocić "Sheremaitre" i Gordana Jocić.

Cinematograph

1895 godine braća Limijer snimili su i javno prikazali film

ULAZAK VOZA U STANICU LA SIOTA

Od tog trenutka sudbine kinematografa i željeznice postaju neodvojive.

Do današnjeg dana nije snimljen ni jedan značajniji film u kome se, na neki način, ne pojavljuje željeznica.

Portret umetnika u mladosti

Toliko o ribama

Kada se mačke omace, one ne idu više za mačkovima, a ovi, iako bi se rado parili s njima, ne mogu nikako da ih dobiju. U nevolji oni se dovijaju ovako: otimaju mačiće od i kradu, pa ih onda ubijaju, ali ih ne jedu. Kad mačke ostanu bez mačića, njih obuzme želja da dobiju druge, i tako ponovo odlaze mačkovima, jer ova životinja jako voli mladunce.

Herodot – Istorija (Stari Egipat)

Alkoholizam je izlečiv, pijančenje nije.

Bio sam na trećoj godini Lenjingradskog državnog univerziteta. Otišao sam službeno kod Manuilova.On je baš imao ispite. Sede brucoši. Na tabli napisana tema :

„Lik suvišnog čoveka kod Puškina“.

Brucoši samo pišu li pišu. A ja razgovaram sa Manuilovom. A on odjednom pita :

Koliko bi trebalo vremena da se obradi ova tema ?

Meni ?

Vama.

Oko tri nedelje. Zašto ?

Onako – kaže Manuilov – samo pitam. Vama je dovoljno tri nedelje. Ja ne bih uspeo ni za tri godine. A ove budale napišu sve za tri sata.

Sergej Dovlatov – SOLO ZA UNDERVUD

Koliko vredi Jerusalim ?

Ništa - Sve

Естетско осећање

Три искуства, расута у времену, разјаснила су ми бит феномена који називамо "естетско осећање".



У Крагујевцу 17. септембра 1965. око 11 часова пре подне, у читаоници градске библиотеке читам књигу о Родену. Објашњавајући како прави скулптуре, каже : "Узмем блок мермера и одбацим све што је вишак".

Крајем марта 1986. , предвече, долазим на Сењак код Пеђе Исуса (проф. Др. Предраг Ристић, аритекта). На сред поткровља дрнда препуна машина за веш. Пеђа седи на остацима преградног зида, који је преобликован у унутрашњу декорацију. Саветује ме како да од тавана који је нашла моја жена, направим "поткровље". Каже : "Зоки, прати оно што ти простор нуди. Препознај у том визуелном хаосу форму која већ постоји, али је на први поглед невидљива".

Септембра исте године, као мачак чучим на недовршеном крову, са Животом, сељаком, дунђером са периферије Крагујевца. Правимо "поткровље". После три љуте ракије, да би, како каже, могао на крову да одржава равнотежу, Живота гласно размишља : "Прво физика, после естетика ! ".

Entropija

Genijalnost, ustvari, pripada ravnoteži kosmosa . . .

Moma Mamut, u Kragujevcu 24. aprila 1968 oko 11.45 pre podne.

Ten Lines no. 2

Ten Lines no. 2

you are saying

it was like a dream.

writing it down,

as a fragments

lost in time and space,

traveling motionless.

can you hear

the waves and wind,

whispering the words

of love.

- Our minds echo through love and empathy. Transmitting and receiving.

Milena Z. Petrović

Ova pesma nalazi se na adresi : Ten Lines no. 2

a pesma je povod za razmišljanje o

 JEDNOROGU

Sa svojim jednim rogom na sred čela jednorog simbolizuje i oštroumnost, sunčani zrak, Božji mač, božansku objavu, prodiranje božanskog u ljudsko. U hrišćanskoj ikonografiji jednorog simbolizuje Devicu koju je oplodio Duh sveti. Jedan rog može da bude i simbol jedne etape na putu diferencijacije : od biološkog stvaranja (polnosti) do psihičke razvijenosti (bespolno jedinstvo) i polne sublimacije. Kao čeoni ud, psihički falus, on simbolizuje duhovnu oplodnju. Istovremeno je i simbol fizičke nevinosti. Za alhemičare je bio slika hermafrodita.

The Lady and the Unicorn   

End of the 15th century 

Wool and silk

"Taste"

"Sight"

"Touch"

"Smell"

"Hearing"

"To My Only Desire" (detail)

Tokom srednjeg veka, priče su kazivale da iako je Jednoroga nemoguće uhvatiti, jedini način da mu se približi bila je prisutnost prelepe nevine devojke. Jednorog bi se toliko oduševio devojkom da bi se sam od sebe približio i pokorno spustio glavu u njeno krilo.

Zlobni su govorili da Jednorog nije bio privučen devojkom već mirisom njene haljine. Evropske legende kazuju da je Jednoroga nemoguće uhvatiti silom. No kad bi bio privučen devom postao bi laka meta za lovce. Oko 1500. godine, izuzetno lepa serija velikih tapiserija izrađena je u Belgiji kako bi prikazala istoriju lova na Jednoroge. Kupio ih je John D. Rockfeller 1922. godine, a sada su izložene u Cloisters museum u New Yorku. Serija od sedam tapiserija sledi lov od početka do kraja. Jednorog kako je otkriven i gonjen grupom plemića i koji nisu sposobni da ga uhvate. U petoj se tapiseriji pojavljuje mlada devojka koja privlači Jednoroga i zarobljuje ga, upravo prema verovanju kako Jednoroga može pripitomiti samo nevina devojka. Na poslednoj tapiseriji, Jednorog biva vezan za stablo koje opkoljuje okrugla drvena ograda. I upravo je ova poslednja scena postala najpopularnija, univerzalno prihvaćena slika zapadnjačkog Jednoroga . "...Well, now that we have seen each other," said the Unicorn, "If you'll believe in me, I'll believe in you." - Through the Looking Glass by Lewis Carroll.

JEDNOROZI U BIBLIJI

Prema knjizi Postanja, Bog je Adamu dao zadatak da imenuje sve što vidi u rajskom vrtu. U nekim prevodima Biblije, Jednorog je bila prva imenovana životinja; i prema tome uzdignuta nad sve ostale životinje sveta. Kada su Adam i Eva napustili raj, Jednorog je krenuo s njima kao simbol poštenja, nevinosti i čednosti. Otuda Jednorozima simbolika koju su poprimili u zapadnjačkoj mitologiji. Biblija takođe nudi objašnjenje zašto Jednorozi nisu bili viđeni već stolećima. Tokom velikog potopa koji je usledio tokom 40 dana i 40 noći, Noa je primio na svoju arku po dvoje životinja od svake vrste pružajući im tako sklonište; no Jednoroga među njima nije bilo. U početku su bili primljeni na brod no kaže se da su zahtevali previše prostora i pažnje za sebe tako da ih je Noa izgnao. Jednorozi su tako nestali u potopu a moguće je da su neki preživeli plivajući. Kroz istoriju, crkva je interpretirala Jednoroga na mnoštvo različitih načina. U srednjem veku postao je simbol samog Isusa Hrista, a rog je bio simbol unije Hrista i Boga. Dok recimo u Isiahovoj knjizi, Jednorog se pojavio kao simbol zla. No uprkos tome, Jednorog je postao i ostao životinja simbol vrline i čednosti.

. . .

Mnoga umetnička dela, skulpture i slike prikazuju dva oštro sukobljena jednoroga. Mogla bi u tome da se vidi slika žestokog unutrašnjeg konflikta između dve vrednosti koje simbolizuje Jednorog : zaštita devičanstva (jedan rog, okrenut nebu) i plodnost (faličko značenje roga). Porođaj bez defloracije, to bi mogla da bude na telesnom planu kontradiktorna želja koju izražava slika dvaju sukobljenih jednoroga. Sukob je nadvladan, Jednorog je plodan i smiren, samo na nivou duhovnih odnosa.

RAMAJANA za medicinske tehničare

Poseta staroj dami . . .

Naočari za slepe

Photo mImma - pogledajte na

Stara dama

Dokumentarni film u svom najčistijem obliku u potpunosti pripada subjektivnom doživljaju i poetskoj transpoziciji realnih činjenica koje su dostupne duhu, ali vidljive samo oku.

Oko asocira vidljivost. I razumljivost, takođe. Nešto viđeno, u stvari kao da je osvetljeno. U mraku smo slepi. Ne vidimo zbog nedostatka svetla. Ne vidimo ni kada ima previše svetla. Zaslepljeni smo ili nas je zadesilo snežno slepilo.

Oko i svetlo su u samoj tehničkoj i suštinskoj osnovi fotografije i kinematografije. Kamera ima oko - objektiv. Objektiv direktno asocira na objektivno, istinito. Ali to objektivno ispisuje se na filmskoj traci kao negativ.

S druge strane, i negativ i pozitiv sadrže istu količinu informacija, ali iniciraju različita čitanja.

Pre nekoliko godina posetio sam jednu staru damu. Sedite Zorane, kaže mi, samo da odgledam seriju do kraja. Ona je poluslepa. Sa dvadeset santimetara, s naočarima koji joj daju izgled vanzemaljca, isčitava samo gornji red titlovanog prevoda sa dna televizijskog ekrana, švenkujući glavom s leva na desno. "Ne propuštam ni jednu epizodu serije I BOGATI PLAČU", kaže mi.

Džon Kejdž, objašnjavajući kako je došao na zamisao da komponuje koristeći sekvence zvukova iz stvarnosti kao semplove, navodi kako žaba gleda. Zauzme položaj i potpuno se umiri. Kao posledica nepokretnosti, slika u očima joj izbledi, nestane. Međutim, čim se neki objekat u vidnom polju pomeri, on postaje vidljiv i žaba reaguje.

Videti znači dati smisao viđenom. Umetnički transponovati stvarnost znači zabeležiti je u nepromenljivom obliku na svoj način i učiniti je vidljivom. Kao u ogledalu.

Zato se učesnici filmske avanture nazvane O.D.S. ponašaju poput ogledala preuzimajući na sebe zadatak da prikažu, glasno izgovore ono što većina u sebi oseća i misli, ali to ne bi javno saopštila ni po koju cenu. Na taj način prokaženi postaju terapeuti, a gledaoci, pacijenti, prihvataju da neko u njihovo ime kaže : No, no ! Pa ovde se previše psuje !

Kada su Rodena pitali kako pravi svoje skulpture, rekao je uzmem komad mermera i odbacim sve što je višak. Čovek racionalan i praktičan. Od odbačenog šodera preduzimljivi poslenici napraviće parče puta, povaljaće ga (valjkom) dobro i glatko. A skulptura je tu tek nusproizvod.

Dule Pacov, Bora Horvat, Pera Duh, Kale i ja prihvatili smo da budemo osnova i četiri strane staklene piramide u kojoj se ogleda njena okolina. Piramida nema nikakvu fasadu, već samo reflektuje sliku svog okruženja.

U filmu O.D.S. bavili smo se suštinama. Potpuno jasno nam je bilo, bez obzira što smo tek prtili stazu u umetnikovanje, da rečima može da se iskaže tek mali deo osećaja sveta koji u sebi nosimo. Otud i odluka da se pripoveda slikom koja zvuči, da monolog učesnika ne bude pripovedanje, već ospoljavanje unutrašnjeg stava i osećanja ne kao deklaracija, već kao svedočanstvo o raspoloženju, emocionalnom stavu.

Teme odabrane da budu predmet komentara ili interpretacije spadaju u onaj korpus koji uvek aktivira autocenzuru i navodi na poželjno socijalno ponašanje.

Sa ogromnim zadovoljstvom , posmatrajući kroz vremensku lupu kako smo provocirali na tumačenje sveta pre 30 godina, prijatno mi je što smo imali nameru da gledaoce navodimo da gledaju pažljivo, da primećuju detalje. Da se koncentrišu na lica ljudi koji govore, a ne na ono šta govore. Da ne čitaju samo gornji red titlovanog prevoda, kao stara gospođa.

Ljudi su lepi. Prelepi. Samo ih niko ne gleda. Baci se pogled sa već ugrađenom slikom u očima. Vidi se šta se očekuje, a ne šta je pred očima. A ponavljam, svi ljudi su jako lepi ako umete da ih vidite,

Sa dvadeset jednom godinom , u vreme kada sam pravio O.D.S. nosio sam u sebi ogromnu strast i još veću hrabrost. Nisam slutio šta sve može da me čeka iza ćoška. Trideset godina kasnije, strast i dalje u meni buja, ali mi je hrabrost nešto manja. U međuvremenu sam saznao za hiljade zamki koje čuče iza ćoška. Obelodanjivanjem filma O.D.S. u javnosti, vraća mi se hrabrost i nada da će možda ljudima da ispadne iz oka onaj ledeni kristal, koji ugrađuje Snežna kraljica, pa se sve oko sebe vidi samo u negativnom svetlu.

Zoran B. Petrović

ISTORIJA KOJA TRAJE

KRAGUJEVAC U BUNKERU

Zoran B. Petrović je reditelj prve avangardne drame u Kragujevcu i jednog od poslednjih zabranjenih filmova u staroj Jugoslaviji, koji još uvek nije javno prikazan


Photo : mImma - pogledajte na

The Saint

Tri urbane legende

Vladimir Jagličić : Kako je došlo do snimanja zabranjenog filma O.D.S ("Ovde dolazi svako") ?

Zoran B. Petrović : Godine 1968. započeo sam studije filmske režije na Akademiji u Beogradu. Na drugoj godini studija, kada je već postignuta određena kreativna zrelost, a još uvek ne postoji obaveza da mora da se radi za producenta i publiku, dobio sam ispitni zadatak da napravim filmsku reportažu na slobodnu temu.
Reportaža podrazumeva objektivnost, što ličnu kreaciju znatno sputava. Palo mi je na pamet da napravim dokumentarni film o tri kragujevačke urbane legende - Bori Horvatu, Duletu Pacovu i Peri Duhu. Okosnica filma trebalo je da bude njihov specifičan odnos prema stvarnosti, propušten kroz moj kreativni filter. Dakle, pozdravio sam se sa idejom objektivnosti (hvala Bogu i u nastavku svoje profesionalne karijere, a i svakodnevnog života).
Sa Jovanom Gligorijevićem, koji je u to doba bio na prvoj godini režije, a koga sam zamolio da bude snimatelj filma, dogovorio sam se da napravimo reportažu o tome kako je nemoguće napraviti reportažu. Dakle, postmoderna dvadeset godina pre nastanka postmoderne ! Film smo koncipirali u deset trominutnih kadrova i za sva tri lika odabrali mesta u čijem okruženju će da saopštavaju svoje poglede na život.
Bilo je to 1970. godine, na proleće. Završni kadar je bila "svađa" u holu Doma omladine i - prekid snimanja.

Tajna projekcija

Sve je ispalo mnogo bolje nego što sam planirao.Učesnici su u filmu nadahnuto tumačili svoje poglede na svet, tako da je film "O.D.S." u svojoj suštini zajednička kreacija kojoj sam ja dao kreativini i formalni pečat.
Film je rađen šesnaestmilimetarskom opremom u stanju raspadanja, na negativu kome je davno prošao rok - ali sve to je filmu dalo čudesnu dokumentarističku fakturu i donelo mu nedostižnu "životnu atmosferu".
Na Akademiji su odlučili da se film prebaci na tridesetpeticu i da se pošalje na Beogradski martovski festival kratkometražnog i dokumentarnog filma 1971. godine.
Profesor Milan Ranković (predavao mi je sociologiju umetnosti i malo kasnije bio srpski ministar kulture), predsednik žirija festivala, prilikom selekcije, vratio je film na državnu cenzuru koju je ovaj već bio prošao. Reditelj Soja Jovanović, predsednik državne cenzure u to doba, u ponovljenom postupku, zabranila je film za javno prikazivanje - zbog vređanja javnog morala i štetnog uticaja na vaspitanje omladine. U istom postupku zabranjeni su i filmovi "Kolt 15 gap" Joce Jovanovića i Miće Miloševića (dokumentarac o piscu s margine Stanoju Ćebiću) i "Nedostaje mi Sonja Heni" Karpa Aćimovića Godine. Većina filmadžija bila je ubeđena da su ovi filmovi favoriti i da će, ex ekvo da podele "Gran pri" festivala, ali . . . Zabrana te vrste, u vreme kada je u Hrvatskoj započeo nacionalistički "maspok", mogla je da vam definitivno uništi karijeru.
Pošto je sve otišlo dođavola, Joca, Karpo i ja smo organizovali tajnu projekciju naših filmova u čuvenoj "osmici" na Akademiji, oko jedan sat izjutra, za selektora međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Oberhauzenu. On je filmovima bio oduševljen i pokušao je da ih dobije za Oberhauzen. Tek to nam je definitivno "zapržilo čorbu".
Ubrzo je nastala afera oko filma "Plastični Isus" Lazara Stojanovića, u kome sam igrao jednu malu ulogu. To je bilo dovoljno da dobijem etiketu i budem svrstan u ekipu "opasnih" sa Akademije. Na taj način mi je ulazak u zvaničnu, u to vreme jedino postojeću kinematografiju, bio defionitivno zatvoren. Tako sam otišao na televiziju, gde radim i dan danas.

Zanimljivo je da se sve to događalo u vreme kada se beogradski reditelji - diplomci iz Čehoslovačke, takozvana "češka škola", vraćaju u zemlju. Neću da pominjem imena, niti kvalitet tih ljudi da dovodim u pitanje, ali su oni u tom trenutku, u odnosu na nas "opasne" s beogradske Akademije, bili veoma kooperativni i bezopasni . . .

Vladimir Jagličić : I posle svega, da li žališ zbog neostvarene karijere filmskog reditelja ?

Zoran B. Petrović : Postoje dva tipa reditelja. Oni koji rade na sebi i svojoj karijeri - i oni koji rade na svojim delima. I jedni i drugi su, verovatno, legalni i potrebni. Filmska industrija počiva na "poznatima". Ako vam ne dozvole taj proboj, ostaje vam druga varijanta : da se posvetite "čistom umetnikovanju" i to onoj beskompromisnoj vrsti.
Pošto nisam uspeo da uđem u film na vreme, zaposlio sam se na Televiziji Beograd i posvetio se dokumentarističkom filmu i živoj televiziji. Među rediteljima dokumentaristički film je oduvek bio veći izazov od igranog. U igranom filmu kontrolišete sve elemente i činite da oni postanu čudesni. To kažem u smislu onoga što kaže Verner Hercog : " Film su slike koje nikada pre toga nismo videli". U dokumentarističkom filmu, međutim, rediteljska intervencija na sirovom materijalu, na stvarnosti, je minimalna, a zadatak je da se nešto što je obično učini čudesnim. Suština dokumentarističkog filma je u ličnom stavu u odnosu na temu koja se obrađuje, a ne u objektivnosti. Čim postanete objektivni, to prestaje da bude film, umetnikovanje, podnošenje "svog" izveštaja svetu i postaje reportaža.-
S druge strane, živa televizija, to jest direktan prenos, oblast je u kojoj mogu da se postignu vrhunski umetnički efekti, vrhunska kreacija, upravo "očuđavanjem" banalne realnosti pred kamerama u realnom vremenu.
Ja sam u svojoj karijeri napravio oko 2000 televizijskih emisija, a od toga je sedamdeset posto standardno televizijsko "industrijsko đubre" - ali sam napravio i oko 400 dokumentaraca i različitih "živih" programa, emisija i prenosa koji su dostigli najviši nivo kvaliteta. Kad radite u televiziji onda vaš "proizvod", u jednom gledanju, vidi milion ili dva miliona ljudi. O toj brojci bioskopski film može samo da mašta.
S druge strane, kad radite na televiziji, uprkos tome što se bavite ozbiljnim temama na kreativan način, nemate obavezu da pred svetom glumite pametnjakovića, dajete ozbiljne i mudre intervjue. Niste obavezni ni sa kim da podelite ono najdragocenije - svoju privatnost.

Zato ne žalim !

Film "O.D.S." reditelja Zorana B. Petrovića biće prvi put javno prikazan posle trideset godina, u Kragujevcu, gde je i nastao.

(Odlomci iz intervjua koji je Zoran B. Petrović dao književniku Vladimiru Jagličiću za list "Nezavisna Svetlost" , godina LXVII, broj 376 od 2. decembra 2002. godine

Nevidljivi spoj jači je od vidljivoga

1. VEŽBA: IGRA SENKI

Treba vam prazan list papira i meka olovka ili štapić uglja. Sednite i posmatrajte prizor koji vas zanima. Zaboravite objekte, imena i predmete, posmatrajte samo igru svetla i sene na raznim oblicima. Skicirajte senke, ne crtama nego širokim potezima. Nemojte da vas ometa lokalna boja; ne brinite o reprodukciji »objekata«. Neka osenčane površine stvaraju oblike. Vežbajte barem deset minuta. Setite se, poenta nije stvoriti »dobar« crtež niti dokazati umetnički talent (ili njegov manjak); poenta je doživeti drukčiji način gledanja, u kome nestaju odvojeni objekti a ostaju samo obrasci.

Onima koji su manje vizuelno orijentisani možda će se više svideti sledeća vežba.

2. VEŽBA: IGRA RITMA

Zatvorite oči. Slušajte zvukove oko sebe, zaboravljajući šta znače. Budite svesni samo njihovog opšteg ritma. Čak i u gradu zaboravite da su šumovi, udarci, škljocanje, cvrkutanje i klopotanje automobili u prolazu, čekići radnika, koraci, vrapci, kamioni i lupa vratiju – slušajte samo urođeni, organski obrazac čiji su to odvojeni otkucaji.